Тик-так, тик-так, тик-ток, тик-ток, пролази време памети на паметним уређајима. Коме се то одбројава време? Подсећа ме на сцену у анимраном Петар Пану када гладни крокодил са психотичним цереком откуцава очима, плазећи се из морских дубина, чекајући Капетана Куку. А капетан кука и јадикује као и сваки човек садашњице само одавно нисмо капетани свог живота…

Питам се питам, чему телефони служе, и то они паметни? Зашто су они паметнији од оних претходних или оних првих телефона? Да ли зато што нам дају осећај некакве контроле, да ли што имају безброј функција/доступност информација па не морамо никог ништа да приупитамо, или се баш ту крије велика тајна (параноја теорије завере), да под велом боље повезаности са целим светом, ми везу губимо са свима и на крају, као могућем једином циљу, са самим собом?? Питам се, питам (где ће ти душа човече)…

Верујем да се човек кроз своју историју увек трудио да преброди своју немоћ коју види у спорости спрам других су-становника планете (не узимајући у обзир спораће). Мотивација за тако нешто била je да се одређена информација пренесе за што краћи временски период како би се, они којима је порука намењена, обавестили и ускладили своје акције ка новинама. Тако је од првих племенских трачева настао концепт преноса информација комуникацијом али и прастара игра „Глувих телефона“, али о томе неком другом приликом. Свакако, човек је схватио да уколико правовремено пренесе одређену информацију, остварује одређену добит, било она друштвене природе, када се људи алармирају о надолазећој временској непогоди, било она личне, када је потребно да се племенски вођа поново бира за главног бају у атару.

Историја комуникације изнедрила је бубњеве, димне сигнале, светлосне уз помоћ ватре, дувачке инструменте, тркаче-дугопругаше, брзе коње, заставице, записе, звона, пуцње из пушке, писма, и она љубавна, затворске „шаре“, Гутенберга, књиге, огласе и прогласе, трговске добошаре, продавце новина и оне вашарске, телеграм, воз, телефон, радио, телевизија, сателит, интернет, лајк, харт, смајли, чет, мим, гиф, блог, влог…  паметни телефон…небо је граница.

Причали ми стари како су раније сазивали на игранке. Попну се на оближње брдо и окрену се ка нпр. Нешковићима и викну: „Нешкооовићииии…сутра на игранкууу“, мала пауза, па викну: „Свии!“, затим се окрену на другу страну ка нпр. ка Гаврићима, Илићима или Јовановићима и понове исто. Кажу да су игранке трајале све док неко, изнемогао од играња, намерно обори мотку која држи кабал са сијалицом..онда је мрак и крај.

         Узевши све у обзир, може се рећи да се развојем човека развијала и функционалност комуникације а опет да би се остварила нека одређена добит. Често је она бивала све материјалније природе, тј. усмерена ка стицању и обрту новца. Када су одређени друштвени мислиоци схватили какав утицај на измену понашања има када се једна информација пренесе ка хиљадама, настао је маркетинг, како глобални тако и лични. Сваки са својим потребама. Нус производ јесте пад човека у морско дно Пановог крокодила.

Како?

        Каже се да је мобилни телефон данас свачија потреба, било дечија, било оних у позним годинама. Они задовољавају широк спектар људских потреба, од комуникације, осећања сигурности, контроле па све до забаве. Према подацима сајта statista.com и истраживања у ком су учествовало 2028 лица, о просечном коришћењу мобилног телефона, рађеног у Сједињеним Државама (наших нема) у фебруару 2021. године, стоји да 46% учесника истраживања користи телефон 5 до 6 сати дневно, не укључујући време док су на послу. Само 5% њих користи телефон испод сат времена дневно. Уколико узмемо у обзир да је човек у просеку будан 16 сати и ако од тог броја одбијемо да ради 8, остатак „слободног“ времена он троши на телефон, осталих сат-два вероватно користи за исхрану, да „напуни“ себе а и свог паметног љубимца.

          Из наведеног се очитава какав је пад у питању. Пад се односи на све остале функције које запостављамо користећи телефон. Обрада информација, интроспекција, уочавање својих и туђих потреба и емоција, смањена продуктивност, физичка активност, смањена креативност, духовност… Нови капталистички поредак изгледа да нуди другачију формулу права радника: 10 сати рада, 8 сати одмора и 6 сати паметног телефона. Наравно кроз те сате рада, провуче се и који додатни сат на телефону. Онда све има своју функцију и надасве смисао! Наравно негативну.

           Уколико осећате нелагодност или непознати страх када сте без телефона и/или када вам је батерија на издаху или када имате велику потребу да стално проверавате телефон без обзира где се налазите, знајте да сте већ развили или сте на том путу да имате номофобију. Номофобија тј. NO MObile Phone PhoBIA је термин којим се описује психолошко стање у коме се доживљава страх приликом одвојености од мобилног телефона (и онога шта он нуди). Истраживачи се ограђују од ригидности термина јер постоје могућности да је неко пре него што се „навукао“ на телефон, имао неке обрисе социјалне анксиозности или генерално нешто из спектра анксиозног поремећаја личности. Такође су уочили и зависни образац од остварених контаката или свиђања од стране својих пратилаца где су поново на делу незадовољене потребе.

Има ли спаса?

        Пре свега треба размислити да ли ваше претерано коришћење телефона угрожава развој ваше личности и контакте са ближњима. Уколико је одговор да, време је да се усмерите ка ограничавању коришћења телефона. Осим задовољења „видљивих“ потреба, треба поразмислити о оним потребама када изгубите појам о времену током коришћења, што заправо говори о незрелом задовољавању оних других, које су на дубљем нивоу. Уколико се „изгубите“ у бескрајном прегледању прича и објава других корисника или претраживању увек истих садржаја, било оне спортске, културне, некултурне, моралне и неморалне, политичке, психолошке садржине, крај је увек исти, ви сте исцрпљени, ум вам је преплављен информацијама а душа у стању пропадања. Нисте на корист ни себи ни свом животу и поред тога што сте имали утисак да претражујете што вам баш треба, јер се тада пали зависничка лампица: „Само још ово да видим“. Управо због ове скверне потребе тик-ток апликација води са бројем прегледа и задржавања на апликацији. Телевизијски програм је спор, досадан и понављајући, ФБ више користе старији па су и текстови дугачки самим тим и непривлачни, опозит томе је инстаграм са својом „брзином“, кратким текстовима и фотографијама као медијумом, јутјуб препун реклама а и мораш сам да укуцаваш претрагу а онда тик-ток који својим бескрајним и монтираним кратким клиповима у недоглед пружа забаву коју (као) само ви можете да прекинете…а пала душа тражи и ропће за још узбуђења бежећи од осећаја бесциљности, досаде, промашеног живота, пропуштених шанси, не узвраћене љубави….боље да станем. Изгубивши неповратно време човек тоне све дубље у самозаборав што доводи до очаја и прекида везе са собом. Зависнички круг се поново наставља веома брзо.

Уместо свега тога, поставите себи питање према „чика Нешином закону“: „Људи раде оне ствари које не треба да раде, само да не би радили оне ствари које треба да раде“. Сходно теми, може звучати овако: Ја се преплављујем информацијама које ми не служе само да не бих праплавио (своју душу) оним (емотивним) информацијама које би ми сигурно служиле (али које су вероватно болне или доводе до разних емотивних дилема и преиспитивања). Нека вам ово буде први корак у самоограничавању злоупотребе технологије. Покушај, потруди се да сагледаш себе док користиш телефон…шта се све дешава са твојим умом, душом, и на крају и са телом. Шта те одржава у том стању непокренутости, или психолошким језиком, које потребе ти задовољава, шта ти то храни паметна справа? Она и јесте паметна, јер заправо користи све оне твоје скривене мане, жеље и страсти како би се задржала испред твојих очију а које су директан улаз у твоју душу!

Уколико себе ограничиш на мобилном телефону, имаш шансе да повратиш „свог“ капетана на право место и да управљаш животом на зрелији начин.

Додатак: провери своју зависност од телефона:

Smartphone Compulsion Test

Након читања текста, угаси телефон, остави га по страни јер се и овде потврђује да паметнији попушта. Пустите паметном да паметује…

Photo by Aron Visuals on Unsplash