Težina je sila kojom telo, usled gravitacionog dejstva, deluje na nepokretan oslonac ili zateže nit o koju je obešeno. Težina tela je jednaka gravitacionoj sili koja na njega deluje i njen intenzitet tada je jednak proizvodu mase tela i ubrzanja zemiljine teže. Sa druge strane, praznina se može definisati kao neispunjen prostor ili preko sinonima npr: nedovoljnost, nepotpunost, nepostojanje, ali i kao tuga, žalost, depresija, seta i slično. (izvor: Wiktionary)

Prebacujući se sa fizike tela na fiziku emocija, težinu praznine možemo izračunati na sledeći način: težina praznine je utoliko veća kada u dugom vremenskom periodu  primećujemo nedostajanje suštinskog osećaja ispunjenosti ili jednaka je proizvodu svesnosti o neispunjenosti i protoku vremena. Samim tim, što smo duže svesni da smo neispunjeni i prazni, težina je veća. Rezultat je vidljiv i govori o teškoćama smanjivanja težine ukoliko protekne veći period vremena. Postavlja se pitanje, da li postoji određena vremenska distanca od koje je težina beskonačna i ne može se popuniti? (ali neka odgovor daju filozofi..)

Suštinsko osećanje ispunjenosti možemo „pročitati“ u narodnom jeziku tj. prilikom opisivanja određene radnje ili bavljenja nekom aktivnosti, te se kaže: „To me ispunjava.“ Na višem nivou takav osećaj dobijamo kada nas „ispunjava“ neka osoba a zrelija varijanta je da nas odnos sa određenom osobom ispunjava, što je zapravo jedna od najbitnijih karakteristika ljubavi.

Glavni razlog (možda ih ima i više) zašto uopšte i doživljavamo prazninu jeste gubitak voljene osobe (prema zaključku grčke pesnikinje iz VII veka p.n.e., Sapfi) ili onemogućeno praktikovanje ispunjavajuće aktivnosti (misli se na razvoj i unapređenje ličnih talenata).

U radu sa ljudima kada saopšte da se osećaju prazno i da im fali „nešto“ uglavnom se doda i osećanje tuge. U ponekim slučajevima osećaj praznine motiviše kognitivne impulse kada se stvaraju razni misaoni mehanizmi koji se uprežu da popune prazninu. Obzirom da je u nekom trenutku doživljena trauma, čovek teži da je ne doživi ponovo te gradi antitraumatsku zaštitu. Ona može biti raznorazna. Od preterane kontrole koja se doživljava kao analiziranje svakodnevnice i koja se ne sme napustiti jer će se pojaviti retraumatizacija do niza opsesivno kompulzivnih oblika ponašanja i korišćenja prisilnih misli.  

Trauma može biti i prekidanje ljubavne veze koja može biti partnerska, roditeljska ili sa određenom aktivnosti. Ukoliko se rana trauma ponovi kroz drugačiji odnos, težina praznine se brže povećava jer nastojimo da još većom potrebom za analizom pokušaja i grešaka, ne dovedemo sebe u pređašnje stanje. Ukoliko je situacija nastala kasnije npr. smrću voljene osobe, često se na nas svaljuje osećanje krivice zbog propuštenih prilika u deljenju ljubavi.

Ima li izlaza?/Može li se praznina popuniti?

Jedan od smerova razrešenja može da ide u pravcu otkrivanja kada je i sa kim je nastao prekid u ljubavi. Takođe, može se istražiti i kada je i na koji način (kao i sa kojom osobom) je ponovljena trauma. U ovom dugotrajnom procesu od solidne pomoći može doći i psihoterapija. Samo otkrivanje nije dovoljno za razrešenje već je ono deo daljeg rada. Sledeći korak, verovatno jako bitan, jeste mogućnost dovršavanja tugovanja usled izgubljenog/prekinutog, ali na (sada) zreliji način. Dovršiti period tugovanja je zapravo na zreo način se adaptirati na novonastalu situaciju. Dalje, to bi značilo da odbacimo one mehanizme koji su nas sputavali da se odvojimo i prihvatimo bolnu situaciju i da donesemo krajnji zaključak koji nas razrešava dalje patnje. Ako smo imali majku koja nas je napustila, treba da prihvatimo povredu na takav način kojim nećemo pripisivati krivicu sebi ali ni majci već određenoj životnoj situaciji i trenutnim kompetencijama napuštajuće osobe. Na taj način ćete pomiriti „sliku“ majke u sebi i koju ćete moći da nosite na drugačiji način.

U pravoslavnoj svetootačkom antropologiji, tuga pripada jednoj od osam (ili sedam, različito od autora) smrtnih strasti. Smrtni jer blate čovekovu dušu. Ukoliko se tuguje dugo, na nezdrav način (ili nezreo) ulazi se u očajanje koje čoveku stvara mnogo težu poziciju od prethodne. U ovoj situaciji, čovek samoljubljivo sebe doživljava i stvara definiciju situacije (Tomasova teorema) u kojoj kaže: „Mene ne sme niko da napusti…a ako me napusti, svi drugi su krivi; život je kriv; Bog je kriv.“. Sveti Ignjatije Brjančaninov u svojim Asketskim ogledima, savetuje da kroz „blaženi plač“ uvidimo svoj „pad“ tj. da se oslobodimo drugih strasti i da se kroz „molitvu, poslušanje, smirenje i ispovedanje“ oslobodimo očajanja. Korisnost ovakvog rešenja je u čovekovom aktivnom bavljenju sobom  kroz navedene aktivnosti što potpomaže gore navedenom procesu sticanja uvida i razrešenju situacije i stvaranja nove definicije.

Naravoučenije: ukoliko osećate težinu praznine, već ste dužni da izmenite situaciju i da istražite sebe i svoju dušu u potrazi za ljubavlju koja jedino može tu prazninu popuniti. Ne dopustite samoubeđenje da nade i pomoći nema već podelite sa drugim čovekom svoju brigu, svoju tugu. Pogledajte tugu u oči sa odlukom o promeni. I smanjite težinu.