Kako lepa tuđica, potekla iz engleskog govornog područja. Sastavljena iz reči escape čiji je prevod bekstvo, beg, izlaz a potiče (naravno) iz latinske reči (prelazni glagol) evedere koja ima značenje izbeći nešto. Deo reči „izam“ samo pojačava imenicu. Ako bi navedeno prilagodili srpskom jeziku moglo bi se navesti: bežanija, bežanizam, beganizamkontrarealizam i slično.

Šta je zapravo eskapizam?

Američko udruženje psihologa (APA) definiše eskapizam kao tendenciju bežanja od realnosti  u udobnost i komfort sveta fantazija, obzirom da je svet inicijalno stresan, strategije nošenja sa njim (stresom) su ključne za preživljavanje svakog dana.

Osnivač O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapijske škole (kao i istoimenog metoda), Nebojša Jovanović, iako ne objašnjava sam pojam, navodi jedan „životni zakon“ koji se direktno može koristiti za definiciju eskapizma i koji kaže sledeće: „Ljudi rade one stvari koje ne treba da rade, samo da ne bi radili one stvari koje treba da rade.“

Sledi analiza (ostanite uz tekst ako već niste u eskapirali ili već ukapirali o čemu se radi)

Situacija je sledeća: obzirom da svaki čovek prolazi kroz mnoge (iste) faze svog razvoja kao i promena, suočavanje sa istim odvija se na različite načine. Strategije „preživljavanja“ se uče u koraku, što bi rek’o naš narod. Ko je više naučio da osluškuje sebe i život oko sebe, naučio se adaptibilnosti ali ne u smislu prilagođavanja sebe prema svetu ili obrnuto, već pronalaženjem srednjeg rešenja u većini situacija.
Gde nastaje problem?

Ako se čovek nađe u problemskoj situaciji koja traži dosta ulaganja za rešavanje i to sa neizvesnim ishodom i ako se tokom pokušaja (i pogreški), da se problem reši, stekne osećaj da je gubitak izvestan a uz to (što se gubi) poseduje veliku vrednost, dalje ulaganje neće ići u smeru rešavanja već pomeranja/usmeravanja energije u druge aktivnosti.

Te „druge aktivnosti“ mogu biti razne:

• alkohol
• droga
• sport
• igranje igara na sreću
• igranje kompjuterskih igara
• povlačenje u sebe, izolacija od društvenih kontakata
• svakodnevni i dug boravak na društvenim medijima
• hipohondrija
• fantaziranje
• opsesivno-kompulzivne radnje…

Ishodi bavljenja navedenim aktivnostima češće je negativan nego pozitivan. Na primer, naglo usmeravanje ka sportskim aktivnostima u srednjim godinama života i zalaganje za što veći uspeh, može doneti zdravstvene benefite ali suštinski problem (zbog koga je sve krenulo) još uvek nije rešen.

Kako to izgleda u praksi?

Npr. muškarac u 40-im godinama usmerava svoje aktivnosti ka igranju kompjuterskih igara, kako odmiče vreme, dodatna energija i novac se troši na nabavku sve jačih računara ili konzola, postaje deo šire zajednice igrača, počinje da se takmiči u rešavanju i prelaženju igrica i dostiže zapažene rezultate u svetu igrača. Ono što nije rešio i dalje mu dahće za vratom: dosadan posao u kome nema profesionalnog ni ličnog napredovanja, nerazumevanje sa ženom i decom, neiskorišćeni talenti, ostareli roditelji kojima nedostaje sin, problemi sa spavanjem……

Npr. žena u kasnim tridesetim, povlači se u sebe, proređuje druženje sa najbližim ljudima, zapušta se i ide ka anoreksiji, naglo i intenzivno se usmerava ka religijskoj praksi ( verujem da će neko zameriti na primeru, prim.aut.), opsesivnom prisustvu liturgijama, pokloničkim putovanjima, samostalnim tumačenjem Svetog Pisma na taj način da život mora biti težak, opsesivno mašta o idealnom partneru čak i o njihovom životu, opstajanje u fantazijama… Ono što njoj dahće za vratom: ne upoznavanje sebe, nošenje krivice potekle iz primarne porodice, ne zauzimanje za sebe, neprepoznavanje emocija, suočavanje sa primarnim ljudima iz okoline, intenzivno trpljenje šikaniranja na poslu.
Naravoučenije

Ako tokom života nismo naučili da, zapravo, najbolje učimo kroz bol, izbegavanje istog će biti primarna strategija. Uvek ćemo birati da „izgledamo“ da radimo na problemu, ali smo zapravo profesionalci za izbegavanje rešavanja, tj. profesionalni bežači od sebe. Bavićemo se drugim stvarima misleći da su nam one najbitnije i ključne za naš život. Imaćemo utisak da ako ih neradimo, propašćemo. Bićemo strastveni u vezi toga, ubeđivaćemo i druge u ispravnost izbora. Taj odabir ćemo nadograđivati u našim fantazijama i bojiti onako kako nama odgovara, samo da nam malo zagreje dušu… Kada analiziramo fantaziju, ona će izgledati još realnije a mi ćemo imati utisak da smo na dobrom putu.

Na žalost, upravo propadamo, duševno, umno, telesno, jer radimo one stvari koje ne treba da radimo samo da ne bi radili one koje trebamo.

Da bi se probudili iz kontra-profesionalizma, treba vežbati trezvenost, tj. treba da steknemo naviku da testiramo realnost. Na taj način ćemo, barem, početi da bolje sagledavamo sebe. Iz tog stanja, treba da uvidimo gde zapravo škripi i da se, ovaj put istinski, okrenemo ka rešavanju problema. Ako ne možemo sami, i to treba priznati i podeliti sa drugima, porodicom, prijateljima, psihoterapeutom, sveštenikom…

Srećan put, ka sebi

(svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna, autor)