Da li čovek može sam? Pitaju se mnogi i mnogo se pitaju pojedini… Zašto nečiji život uopšte mora da uključuje drugo ljudsko biće? Kako se zapravo osećaju monasi (različitih religija) koji se isključuju od drugih da bi se na samotni način više približili Njemu? Možemo samo da pretpostavljamo.

Kod čoveka postoje dva motiva (između mnogo drugih) koji ga teraju, vuku, drže ka drugom čoveku. Jedan je gregarni a drugi afilijativni motiv.

Šta se zapravo dešava sa svima nama?

Rađamo se okruženi nekim ljudima, neko ima sreću pa su to bliski ljudi, neko i nema tu sreću. Neko se rodi okružen ljudima pa i nije mnogo srećan i ako su to „bliski“ ljudi. Naša prva tj. primarna grupa jeste naša porodica. U njoj učimo prva pravila ponašanja, šta se sme a šta ne. Tu stičemo osećaj da postoji neko ko vodi i odlučuje i neko ko prati i sluša. Tu se formiramo, pa ponekad pratimo, a ponekad ne slušamo. Nekad nam je dobro, a nekada i ne baš. Ali, i kada su određeni problemi izraženi, mi „znamo“ da je ta primarna grupa tu i da joj se uvek (izuzev patoloških slučajeva prim.aut.) možemo vratiti. Potreba za drugim i da pripadamo navedenoj grupi, spada u gore pomenute motive.

Ako ste se nekada kao mali izgubili u gužvi i osetili neprijatnost i strah jer niste sa svojom porodicom, zapravo ste (između ostalih) osetili gregarni motiv, tj. strah.

Gregarni motiv, koji spada u socijalne motive, je zapravo naša urođena težnja da pripadamo „svojoj“ grupi, tj. svojoj porodici. Samo pripadanje toj grupi utiče na naše samopouzdanje jer svi članovi grupe „dele“ stavove, vrednosti i određene pretpostavke o svetu i drugim grupama. Kada smo sa njima, onda osećamo i određenu moć koja utiče na snižavanje straha od drugih i drugačijih. Koliko god mi želeli da ne prihvatimo čiji smo i odakle smo, mi dubinski ceo život nosimo pripadnost primarnoj grupi. Kakva god ona bila.

Kako odrastamo, stupamo (oprezno) u druge grupe: školske, sportske, rekreativne, kulturno-umetničke, komšijske, usputne i prolazne, drugarske, kafanske, navijačke, nekriminalne, prokriminalne, kriminalističke, asocijalne, antisocijalne, poslovne i tako dalje.

Ono što smo mi u primarnoj dobijali unapred, u drugim grupama mora da se zasluži. Takva situacija zapravo utiče (anti)korektivno na nas. Nešto nas „tera“ da ne budemo svoji sa željom da nas prihvate u određenoj grupi. Zbog toga, često bežimo od sebe i svojih potreba. Bežimo od onoga što zapravo treba da bude. Usput, na žalost, dođemo i do zaboravljanja sebe, a motiv da smo u određenoj grupi, bude primarno gorivo za naše kretanje i akciju. Više nismo mi bitni, nego grupa. Ako me zovu, znači da me prihvataju. Ako me prihvataju, onda sam ja (drug) član. Ako sam član, onda vredim. U što više grupa da „vredim“ ja se osećam moćnije i „zadovoljnije“. Stop. To je laž.

Na žalost, ako imamo preteranu želju da smo prihvaćeni od drugih grupa, onda nešto nije bilo kako treba u primarnoj grupi. Vraćamo se na početak. Ako porodica nije uspela da vam „pročita“ potrebe i da ih zadovolji, može doći do stvaranja stava: Ja ne valjam. Na određeni način, to se svari jer iako nismo dobili zadovoljenje te potrebe, ipak pripadamo toj porodici. Kasnije, kada uvidimo da postoje i druge grupe, težimo da popunimo praznine koje nedostaju.

A gde je tu afilijativni motiv?

Afilijativni motiv je naša težnja da se kroz blizak odnos sa drugim čovekom stvori emotivna povezanost. Shodno analizi, ako smo uspeli da u porodici zadovoljimo gregarnost ali ne i afilijativnost, eto nama zadate potrage za ceo život. Prvo ćemo težiti da nas određena grupa prihvati, a onda ćemo želeti da određene osobe (često sve u grupi) prihvate i emotivno jer jedino tada nećemo biti očajni i anksiozni.

U boljem scenariju, kada smo pozitivno razvili navedene motive, nećemo po svaku cenu hrliti drugim ljudima u nadi da će nam nadomestiti nezadovoljeno. Nećemo ponavljati greške u izboru partnera. Nećemo ponavljati greške u izboru prijatelja.

Šta se zapravo može raditi. Ako ste se prepoznali, to je dobar početak. Ako ste primetili da stavljate druge ispred sebe radi želje da vas prihvate, zapitajte sebe: ko je ta osoba koju drugi „prihvataju“. Opišite je. Kako izgleda. Šta voli. Šta ne voli. Šta joj je potrebno. Šta je čini srećnom a šta tužnom.

Što budete više opisivali, bivaćete bliže sebi. Što više budete svoji, znaćete kako „da ljubite bližnje“ jer ste naučili „da ljubite sebe samog“. Umesto postavljanja drugih ispred sebe, delite sebe sa drugim iz same ljubavi. Time se izbegava sebičnost i stiče smisaonost samog života. Ume da bude teško, ali je svakako zdravije.