Evo, još malo pa pola februara. Doček nove godine koji nismo ni imali na stari način, već je izbledeo, prošla i pravoslavna a stiže i kineska. Jedna od čestih asocijacija na pomenute proslave je čuvena prskalica. Čim se zapali, malo je onih koji mogu da odole euforičnosti i magičnoj privlačnosti hiljadama iskri koje nam iskaču pred očima.

Sada pokušajte da zamislite toliku prskalicu koja je u stanju da „prska“ ceo dan, od momenta vašeg ustajanja pa sve do počinka, a možda malo i u snu. Verujem da bi bili opijeni tolikom euforijom da bi se verovatno brzo i umorili a nakon kratkog odmora, ponovo bi se izgubili u hiljadama varnica…tj. informacija. Obrada „realnosti“ oko nas i u nama, odvija se neprestano. Analiza spoljašnjeg i unutrašnjeg sadržaja nam koristi kako bi se održali u životu i preživeli još jedan dan. Sve bi bilo u redu da zapravo nije toliko informacija koje nas zapljuskuju tokom celog dana. Na žalost, najveći krivac je korisnik, tj. mi sami.

Kada ustanete ujutru, uz gašenje alarma na mobilnom telefonu, verujem da momentalno palite wi-fi (ili prenos podataka) i startujete omiljene aplikacije ka društvenim mrežama. Korišćenje dnevnih novina je odavno zamenjen posebno u poslednjoj oazi urbanog mira – toaletu (wc, klozet, zahod, nužnik), gde se na neometan način mogu pratiti dešavanja kod bližih i daljih „mrežnih“ prijatelja. Story, post, tweet, clip, chat, like, like.

Dan se nastavlja. Do kraja dana, proveli smo više sati gledajući u „neki“ ekran – tv, mobilni telefon, računar, jeli smo usput, popričali sa drugima isto tako i legli a prskalica i dalje gori…

Šta je zapravo problem?

Problem se može definisati na sledeći način: obasipanje informacijama stvara neutoljivu glad za istim i pokreće mehanizam koji se trudi da opstane u zavisničkom krugu a sve zbog straha od praznine i na kraju od besmisla, a glavna poruka je: ako propustim nešto znači propao mi je dan = ja sam ništa.

Zapravo, nije problem u plasiranju informacija, koliko je u tome što u sveobuhvatnoj analizi, mi gubimo sebe. Previše spoljašnjih nadržaja nas zatrpava tj. utišava naš unutrašnji aparat koji treba da vodi računa o nama i našem zdravlju. Zbog toga, zaboravićemo da redovno pijemo vodu, jedemo zdraviju hranu, više da se krećemo i više da imamo realnih kontakata koji su smisleni i fokusirani. Zaboravićemo da se pitamo – kako sam! Takođe, počinjemo da reagujemo kao i bebe po navikavanju na šarenolike sadržaje sa tv i mobilnih aparata – realnost nam postaje dosadna. Svakodnevnu disciplinu (ako smo je izgradili) napuštamo jer je teška i manuelna, nema nikakvog dugmeta da malo ubrza stvari, uveća sliku ili prebaci na neku drugu aktivnost. Stičemo osećaj da se živi brzo (pošto to piše svuda) pa se i mi (psihički) ubrzavamo što pospešuje zaboravljanje brige o sebi.

Ima li rešenja?

Predlažem programerima za aplikacije sledeće: napraviti aplikaciju koja će, s vremena na vreme, podsećati korisnika na sebe pitanjima:

Kako se sada osećaš? Da li si napet? Nervozan? Usamljen? Gladan? Žedan? Da li te nešto nervira? Brine? Kako si zadovljan današnjim danom? Da li osećaš neki napredak kod sebe? Da li si zagrlio i poljubio voljenu osobu u proteklom satu? Da li si razgovarao sa roditeljima danas? Naravno, pitanja treba da iskaču čim korisnik duže koristi neku „društvenu“ aplikaciju i da nema opciju da ugasi ovu našu (dajem radni naziv: Za-App-rati sebe u realnosti) sve dok ne odgovori na postavljeno pitanje. Odgovori treba da pokrenu dovoljan broj pitanja kako bi se osoba okrenula sebi i svom zdravlju. Kako čovek ništa ne može da usvoji a da nema neke nagrade, na povezanim društvenim mrežama će se dobijati namenske zvezdice koje će biti svima vidiljive a koje upućuju drugima da ovaj korisnik stvarno brine o sebi.

Dok ova poslovna ideja ne dođe do sposobnog programera (sa kojim ću deliti postotak od zarade): Čoveče, počni da brineš o sebi (i mani se prskalica)!

PS: za početak, odgovori sebi na postavljena pitanja po čitanju teksta…